Chief MK. ODLAZAK

Svaki put isto. Osim sta je ovi put u pitanju Abu Dhabi.
Kad se kufer izvuce ispod kreveta i otvoren stavi na pod, pojavi se odvratni grc u zeludcu koji stoji dok ne dodjem na brod. Bez obzira sta sam doma i sta ima jos 7 dana do ukrcaja, imam osjecaj ka da sam vec tamo.

Checklista stvari koje se ubacuju u kufer. Jednu po jednu ubacujem i mislim se sta sam zaboravia.
Sto duze navigam manje mi stvari treba.Prije sam jedva zatvara veliki kufer, a danas mi je ostalo mista u malom kuferu. Zalosno, ali najosnovnije stvari su sve sta mi treba. U 10 godina navigacije toliko sam se prominia da me ovo stanje kufera bas
zabrinjava.

Najgori dio ovog spremanja je prihvacanje da ides ca i razmisljanje. Razmisljam o svemu sta sam radia dok sam bia doma, a najvise o onim stvarima koje sam tia, a nisam stiga napravit. Mislim se kako je moguce da nisam stiga sve, pa di je vrime proletilo…
Dodju na red i ljudi, pa mislim o svima s kojima se nisam stiga druzit, a neke ni pozdravit. Je li moguce da nisam stiga vidit nekoga do koga mi je stalo i koga stvarno zelim vidit? Kako objasnit da sam bia doma misec dana, a nisam nasa vrimena ni za kavu… Ko to moze svatit? Kako to ljudima objasnit?

Kako Ujki objasnit da njih ni dicu nisam stiga doc i vidit, osim jedan jedini vikend, a i tada sam osta krace nego sam planira.Ljudi, svi oni koje sam zanemaria, svi koje sam zaboravia, svima njima je to krivo. Meni je krivo. Stare prijatelje koji su zasluzili da se vidimo, mi se mozda ni ne cujemo na telefon.

Kako njima objasnit?


Listam kontakte po telefonu, od prvog do zadnjeg, i gledam sva imena.
Oni koji su me nekad ispracali na brod su postali oni s kojima popijem kavu dan prije broda.
Nije proslo puno prije nego su postali oni s kojima se cujem na telefon prije odlaska.
Nedavno bi im zna samo poslat poruku s aerodroma.
Danas listam, gledam ta imena i mislim se kako nema smisla niti slat poruku. Kad se nisam stiga javit dok
sam bia doma, zasto bi ih bilo briga sto idem na brod? U cemu je razlika?
Gledam tako telefon, listam kroz imenik, pa uz svu muku oko odlaska sad me muci sjecanje na ono kako
je bilo prije i na sve prijatelje koje sam uspia izgubit u 10 godina otkad navigam.
Praznit frizider, spremit auto i motor, platit racune… Ritual uvik isti.
Dug je put do pustinje, mislim se kako je pametno ni ne spavat vecer prije, ali ima neki gust u tome krevetu…